Crveni vrganj
Pecurkari stalno razmenjuju informacije, na kojoj strani su se pokrenuli vrganji, na kakvim terenima, u kojim sumama, na kom delu terena, na mahovini ili na pesku. Tako smo upoznali Egu, rukovaoca na LWL masini u Fabrici bakarnih cevi i strastvenog pecurkara. On je neko vreme stanovao u Debelom lugu, selu pored Majdanpeka okruzenim lepim terenima za vrganje kroz koje protice Todorova reka i utice u samom selu u Veliki pek pa je odlican poznavalac tih terena. Posto smo naculi da su se pojavili prvi vrganji te jeseni u septembru 1999. godine odlucimo da uzmemo slobodan dan i rano ujutro krenemo u Todorovu reku.
Probudio sam se jos za mraka, obukao i pokupio neophodne sitnice, sisao na parkiraliste i pricekao Dragana da se pojavi. Jutro se tek budilo i sunce obasjalo najvisi vrh Starice dok je u gradskoj kotlini jos vladao sumrak. Stigao je Dragan, uskacemo u auto i spustamo se do centra grada gde nas ispred gradskog hotela ceka Ega. Putovanje do Debelog luga je kratko, skrecemo na makadamski put ispod podvoznjaka i vozimo pored recnog toka Todorove reke.
Piljevina
Prolazimo pored izvora pa razlokanim putem koji je stalno u senci visokih bukava i borova, sporo napredujemo uz Todorovu do raskrsnice sumskih puteva i prelaza preko mosta napravljenog od greda i dasaka pored starog hrasta kome su pocele otpadati osusene grane. Prelazimo polako preko nesigurnog mosta i nastavljamo uz Totodorovu jos nekoliko minuta voznje i zaustavljamo se ispred malog mostica. Nedaleko odatle nalazi se poznati teren Piljevina, veliki istocni teren koji obicno prvi pocinje da daje lepe i kvalitetne crvene jesenje vrganje. Ulazimo u malu crnogoricnu sumicu pored puta pa se uspinjemo i provlacimo kroz siblje koje je okruzilo stazu i izlazimo na malu zaravan gde ustvari pocinje teren. Prilicno je strm, istocna padina zavrsava u potoku koji nedaleko utice u Todorovu reku a izmedju nevelikih bukava pruza se tepih od debele zelene mahovine i grancice borovnica u koje se uplelo prvo pozutelo lisce. Krecemo u potragu svaki svojim puteljkom, trazimo ocima dobro poznate tamno crvene sesire. Ega pocinje da prijavljuje nalaze, svaki cas cujemo; “Evo ga jedan” i vidimo kako se saginje i vadi iz lisca i mahovine debele crvene vrganje. Dragan i ja pronadjemo isto po nekog ali ne bas cesto. To je jedna od vaznih lekcija koju sam naucio o gljivarenju, nije dovoljno samo poznavati mesta gde se nalaze tereni, mora se svaki teren znati u dusu, tacno poznavati na kojim podrucjima i kad krecu vrganji i u koje godisnje doba. Ovo znanje stice se samo dugogodisnjim upornim obilaskom istih terena u razlicitim prilikama.
Obisli smo taj dan jos cetiri terena u Todorovoj za koje ranije nisam znao i pronasli dosta lepih mladih vrganja sve dok se nismo umorili i iscrpljeni ali puni lepih utisaka krenuli prema Majdanpeku. U Debelom lugu slavila se seoska slava, poslagani su standovi sa prigodnom robom pored puta. Mi prolazimo bez zaustavljanja, ostavljajuci iza sebe glasnu muziku i dovikivanje nestrpljivo cekajuci sledecu priliku za odlazak na carobne terene uz Todorovu reku i njene pritoke.
Lepi tereni!