♥ Gljivarenje u Maloj ravnoj reci

 

Dugo nam je Mala ravna reka odolevala, tek negde 2003 godine poceli smo otkrivati te carobne terene na koje se dolazi putem prema Rudnoj Glavi. Istina je da se do njih ne stize jednostavno jer potrebno je krecuci iz Majdanpeka proci pored mnogobrojnih lepih terena iduci niz Grec i u okolini cesme Zlatice pa sve do raskrsnice na kojoj se odvaja makadamski put uz Ravnu reku. Po tom putu treba preci jedan kilometar i stici do jedine kuce u okolini koja je smestena na mestu gde Mala ravna reka utice u Veliku ravnu reku. Tu je i drveni mostic preko Male ravne reke ali u letnjem periodu, dok je vodostaj nizak svi prleze putem preko reke zaobilazeci most. Tu je i velika livada, idealno mesto za parkiranje.  Mala ravna reka izvire  ispod brda Konjska glava  i citavim svoji tokom tece paralelno sa putem izmedju Majdanpeka i Rudne Glave. U nju se ulivaju potocici ali uglavnom sa desne strane kad se ide prema izvoru i oni su kroz dugi niz godina formirali udoline izmedju brda na cijim stranama leze tereni za  vrganje.

Borovi vrganji iz Ravne reke

Po uhodanoj navici Dragan krene na svoje omiljene terene a ja na svoje. a kad zavrsimo i izadjemo iz sume, naci cemo se kod auta pola sata pre nego sto sunce potone iza brda. Takav je bio dogovor jer u to doba jos nije bilo signala za mobilnu telefoniju na takvim nenaseljenim prostorima. Krenemo svako svojim putem, dan je lep, suncan, miholjsko leto u punom zamahu. Do velikog peskovitog terena sa puno mahovine ima dvadesetak minuta hodanja, proveravam da li sam poneo nepohodne sitnice, cuje se samo tapkanje cizama po potoku jer u jednom delu Mala ravna reka tece po putu. To je ujedno znak da sam se priblizio terenu, popnem se na malu zaravan pored  puta pa onda jedva vidljivom stazom uzbrdo. Javljaju se prvi znakovi terena, povremeno se zelene grumenovi mahovine izmedju stabala krzljavih brdskih bukava i ponekog hrasta. Nadjem uskoro prvi mlad i lepi vrganj, ali dosta je sitan. Malo sam u dilemi da li da ga uberem, medju pecurkarima se prepricava poznata prica kako vrganj koga ugledas vise ne raste, mozes ga ostaviti i doci za nekoliko dana ponovo, nece narasti ni milimetar. Naravno da ta legenda nije istinita, samo se u praksi redovno tako dogadja, zato ipak uberem tog omanjeg vrgancica i nastavim da kruzim po terenu. Kazu da sve sto je dobro kratko traje, pronadjem tu jos nekoliko lepih mladih crvenih vrganja ali vreme leti, sunce naginje prema zapadu i poprima narandzastu boju, vreme je da se krece iz sume. Pozurim zato nazad, cizme kizu po peskovitom terenu, spustim se na put i krenem, senke su se produzile i tama se spusta iznad krosanja starih bukava po potoku. Izlazim na omanju livadu iz sume, jos par stotina metara i tu sam kod auta. Izdaleka vidim da se Dragan jos nije vratio, a vec sam pomisljao da ce me kritikovati sto sam se toliko zadrzao u sumi. Razmisljam sta da radim, sunce je vec zaslo iza brda i uveliko je poceo sumrak, podjem nazad putem i pocnem da ga dozivam, Draganeeee, odjekuje po dolini i zvuk se odbija od okolnih brda kao eho ali on se ne javlja. Svakakve misli padaju mi na pamet, mozda je negde na stmom delu pao i povredio nogu pa ne moze da hoda ili je zasao u neki nepoznati predeo sume pa ne moze da nadje izlaz a mrak je sve gusci. Pocinje da me hvata panika, nista pametno ne mogu da uradim, okrenem se nazad i zagalamim jos jace: Dragane….. Nema odgovora, vec je gotovo potpuni mrak, stizem do auta i iz daleka vidim zar od cigarete. Kakvo olaksanje, pa gde si ti covece dosad, pitam ga. Nasao sam jedan novi terencic pa sam morao da ga pregledam, zaneo sam se, kaze.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

WP-Backgrounds Lite by InoPlugs Web Design and Juwelier Schönmann 1010 Wien