Crveni vrganj
Pečurkari stalno razmenjuju informacije, na kojoj strani su se pokrenuli vrganji, na kakvim terenima, u kojim šumama, na kom delu terena, na mahovini ili na pesku. Tako smo upoznali Egu, rukovaoca na LWL mašini u Fabrici bakarnih cevi i strastvenog pečurkara. On je neko vreme stanovao u Debelom lugu, selu pored Majdanpeka koje je okruženo lepim terenima za vrganje, kroz koje protiče Todorova reka i utiče u samom selu u Veliki pek pa je odličan poznavalac tih terena. Pošto smo načuli da su se pojavili prvi vrganji te jeseni u septembru 1999. godine, odlučimo da uzmemo slobodan dan i rano ujutro krenemo u Todorovu reku.
Probudio sam se još za mraka, obukao i pokupio neophodne sitnice, sišao na parkiralište i pričekao Dragana da se pojavi. Jutro se tek budilo i sunce obasjalo najviši vrh Starice dok je u gradskoj kotlini još vladao sumrak. Stigao je Dragan, uskačemo u auto i spuštamo se do centra grada gde nas ispred gradskog hotela čeka Ega. Putovanje do Debelog luga je kratko, skrećemo na makadamski put ispod podvožnjaka i vozimo pored rečnog toka Todorove reke.
Piljevina
Prolazimo pored izvora pa razlokanim putem koji je stalno u senci visokih bukava i borova, sporo napredujemo uz Todorovu do raskrsnice šumskih puteva i prelaza preko mosta napravljenog od greda i dasaka pored starog hrasta kome su počele otpadati osušene grane. Prelazimo polako preko nesigurnog mosta i nastavljamo uz Totodorovu reku, još nekoliko minuta vožnje i zaustavljamo se ispred malog mostića. Nedaleko odatle nalazi se poznati teren Piljevina, veliki istočni teren koji obično prvi počinje da daje lepe i kvalitetne crvene jesenje vrganje. Ulazimo u malu crnogoričnu šumicu pored puta pa se uspinjemo i provlačimo kroz šiblje koje je okružilo stazu i izlazimo na malu zaravan gde ustvari počinje teren. Prilično je strm, istočna padina završava u potoku koji nedaleko utiče u Todorovu reku a između nevelikih bukava pruža se tepih od debele zelene mahovine i grančice borovnica u koje se uplelo prvo požutelo osušeno lišće. Krećemo u potragu svaki svojim puteljkom, tražimo dobro poznate tamno crvene šešire. Ega počinje da prijavljuje nalaze, svaki čas čujemo; “Evo ga jedan” i vidimo kako se saginje i vadi iz lišća i mahovine debele crvene vrganje. Dragan i ja pronađemo po nekog ali ne baš često. To je jedna od važnih lekcija koju sam naučio o gljivarenju, nije dovoljno samo poznavati mesta gde se nalaze tereni, mora se svaki teren znati u dušu, tačno poznavati na kojim područjima i kad kreću vrganji i u koje godisnje doba. Ovo znanje stiče se samo dugogodišnjim upornim obilaskom istih terena u različitim prilikama.
Obišli smo taj dan još četiri terena u Todorovoj za koje ranije nisam znao i pronašli dosta lepih mladih vrganja sve dok se nismo umorili i iscrpljeni ali puni lepih utisaka krenuli prema Majdanpeku. U Debelom lugu slavila se seoska slava, poslagani su štandovi sa prigodnom robom pored puta. Mi prolazimo bez zaustavljanja, ostavljajuci iza sebe glasnu muziku i dovikivanje nestrpljivo čekajuci sledeću priliku za odlazak na čarobne terene uz Todorovu reku i njene pritoke.
Lepi tereni!