Debeli medenjak
U ta vremena kad sam tek počinjao otkrivati kvalitetne terene u okolini Majdanpeka povremeno se moglo slušati priče medju pečurkarima o dalekom, velikom i pečurkama bogatom terenu na kraju Todorove reke poznatom kao Pripor. Kao i svaki mit, priče su sadrzavale preterivanja, govorile su o kilometrima dugackom terenu koji se sastoji od vise manjih, povezanih terena na kojima je debela mahovina i krupna bukova stabla a u mahovini skriveni debeli crveni vrganji. Tad sam jos prilično naivno i bez pravog saznanja o teškoćama pri istraživanju terena pristupao toj problematici, kasnije sam nabavio dobre topografske karte i nastojao doći do što detaljnijih saznanja gde se kriju ti ponajbolji tereni u okolini.
Problem sa ovim terenom je sto se nalazi negde na samom kraju Todorove reke, to znači potrebno je preći blizu deset kilometara uz sam recni tok po zapuštenom šumskom putu, što nije nimalo lako.
Kako smo već ranije bili upoznati sa dobrim terenima pri kraju Todorove zahvaljujuci tome sto nam ih je pokazao Ega, iskusni pecurkar i naš drug iz fabrike,, rešimo jedan dan Dragan, Džeki i ja da obiđemo neke od tih terena i ako bude prilike istrazimo i brda koja leže uz potok na samom kraju Todorove. Izađemo malo ranije sa posla i uskačemo u moju škodu LS120 koja je možda imala i neke mane ali za ovakve izlete je bila idealna pošto je bila prilično pouzdana i dosta visoka, gotovo kao terenski automobil. Prođemo ispod podvožnjaka i makadamskim putem, nastavljamo pored izvora, prelazimo sa više ili manje straha preko rasklimanih drvenih mostića, promiču dobro poznata brda i na njima tereni i malo po malo stižemo posle rizičnog prelaska preko reke do mesta gde se u Todorovu reku uliva Ogašu Vemvili. Tu u okolini ima dosta zanimljivih terena, jedan je većinski okrenut prema severu i povremeno jako rodan, ali nemamo sad vremena da pregledavamo te terene nego prelazimo preko reke ponovo i grabimo prema Slatini i prema malom proširenju na putu gde se može parkirati auto bez vecćh problema. Sa leve strane nalazi se Kraku lung (Dugačko brdo) i na njemu ima dobrih terena, a i na drugoj strani isto tako pa Dragan i Džeki ostaju da pregledaju te terene, a ja krećem sve užm putem prema kraju Todorove reke, pešice.
Nakon desetak minuta hodanja ulazim u krivinu na putu, sa leve strane javlja se retka bukova šuma sa gustom mahovinom, brdo je strmo i da bi počelo penjanje mora se preći preko reke. Ustvari nedaleko odatle reka se deli na dva potoka, jedan stize tekuci putem pravo sa brda (kasnije sam saznao da je to potok Pripor), a drugi sa leve strane (potok Breza). Lako prelazim preko potoka ali uz brdo sve teže jer je jako strmo, biram putanju tako da imam niskih grana od bukve da se prihvatim i polako dolazim do male zaravni prekrivene debelim slojem tamnozelene mahovine. Ugledam i prvi crveni sešir borovog vrganja, priđem i vidim da je vec u fazi raspadanja ali prizor ipak čoveka veseli, ako ima ovakvih matorih (a ima ih zato što ovamo gotovo niko ne zalazi), naći će se i neki mlađi. Nastavljam putovanje preko terena brdom koje se proteže uz potok Brezu, nailazi deo terena sa niskim kržljavim bukvama i ispod grana sakrivenim šesšrima vrganja, pa zatim peskoviti deo terena sa golim predelima i oazama niskog drveca. Na kraju ponovo počinje šuma i šljunkoviti deo, ima i poneka kamena stena. Penjem se uzbrdo i na kraju stižem ponovo do mahovine i zaravnjenog dela, po vrhu brda ide put isto obrastao u mahovinu i šiblje. Vraćam se polako nizbrdo, vreme brzo prolazi u istraživanju skrivenih kutaka, našao sam i dosta vrganja, matorih i mladih. Senke se produžuju, sunce naginje ka zapadu i poprima crvenkastu boju, kližem po pesku nizbrdo i silazim u potok. Požurim nazad do auta, tamo vec čekaju drugari, zavirujemo u kese da pregedamo kakav je bio ulov, uskačemo u Škodu koja veselo poskakuje po rupama na putu. Prođe još jedan lepi izlet u gljivarenju i nalaženju nepoznatih terena, ovaj put pronašao sam legendarni Pripor na kraju Todorove reke ali jos dugo nisam saznao da je to u stvari baš on.
Gde je Pripor?