Letnji vrganj iz Ujevca
Kad se krene iz Majdanpeka putem prema Kučevu i dalje prema Požarevcu, stigne se najpre do Fabrike bakarnih cevi i ako na raskrsnici ispred fabrike skrenemo desno, put nas prolazeći pored železničke pruge sa ponekim tunelom vodi do mesta gde gde se rečica Ujevac uliva u Pek. Tu počinje makadamski put koji je nekad vodio do drvenog mosta ali most je davno propao, ostali su samo betonski nosači na obalama kao uspomena, a put prelazi pravo preko reke. Ako je vreme suše i Pek je nizak, moze se preći na drugu obalu u visokim čizmama ako znaš kud treba da ideš ali danas to nije slučaj pošto je voda blago zamućena i brza od poslednjih kiša. Ostaje znači rešenje da prelazim preko oborenog stabla koje su postavili lovci, što mi se baš previše i ne dopada pošto je stablo mokro i kizavo a rukohvat nije nikad ni bio predviđen, a to znači da bi današnja avantura mogla da završi pre nego što i počne, gubitkom ravnoteže i neželjenim kupanjem. Nije to ništa posebno strašno jer Pek je tu plitak a nije baš ni hladno (početak oktobra) ali pokvarilo bi mi današnje planove.
A moj plan za danas je da odem do zadnjeg terena uz Veliki Ujevac (za koji ja znam), izvidim da li su krenuli vrganji i uberem ako šta nađem, a u povratku da ne idem nazad putem nego po sredini brda koje prate reku da probam da pronađem još koji lep teren. Najbolje vreme za ovu operaciju je kad lišće popada sa drveća pa se daleko vidi kroz šumu, to jest može se oceniti gde ima mahovine ali ni sad nije loše, pogotovo što je dan lep, iznad krošanja plavi se nebo, nema vetra i nema oblaka. Uzimam dakle potrebne sitnice, obuvam čizme i stazom pored Peka dolazim do oborenog stabla, koncentrišem se, širim ruke da poboljšam ravnotežu i malo po malo stižem do spasonosnih grana na suprotnoj obali i skačem na čvrsto tlo. Probijam se kroz gustiš od šiblja i visoke trave i izlazim konačno na put koji vodi do raskrsnice gde se sastaju Veliki i Mali Ujevac. Skrećem na levu stranu i započinjem putovanje od približno četrdeset i pet minuta do pomenutog terena, nije baš malo, i zato za ovakve izlete treba birati lepe dane bez oblaka, baš kao ovaj, da nas na putu ne uhvati kiša.
Na početku puta uz Ujevac ima nekoliko lepih terena koje sada neću obilaziti jer bi izgubio dosta vremena, nego nastavljam putovanje uz potok jer se sad sasvim lako prolazi za razliku od nekih bivših vremena kad je bio veliki problem kretati se ovim putem koji se na pojedinim mestima pretvarao u usku stazu prekrivenu kupinama i šibljem. Zbog eksploatacije šuma napravljen je novi kvalitetan put koji se za sada dobro drži ali i njega po malo ponovo preuzimaju trava i i nisko raslinje. Moje putovanje napreduje dobro, sunce je još visoko na nebu i senke su kratke, crvene se na grmovima kupina poslednji ovogodišnji plodovi i korak po korak stiže poslednja krivina ispred terena i dobro poznati kameniti greben. Biram mesto gde ću se najlakše popeti na teren, dosta je strmo i nezgodno pogotovo ovde na početku, uspužem nekako i krenem na desnu stranu prema peskovitom i šljunkovitom delu. Ovaj teren zna biti izvanredno rodan ako se pogode svi potrebni uslovi, danas ne obecava previše pošto sam već stigao do polovine brda a nisam još našao ni jednu jedinu pečurku.
Iz početnog peskovitog dela teren polako prelazi u gustom mahovinom obrasli strmi deo, pogotovo na levoj strani i malo po malo klizući u čizmama uz strminu stižem do vrha grebena gde praktično prestaje teren jer mahovina postaje sve ređa. Da je ovo uobičajeni obilazak, sad bi počeo da se spuštam prema putu i potoku ali pošto mislim da se vraćam preko brda da bi pokušao da pronađem još koji teren za vrganje, rešim da nastavim penjanje prema vrhu. Nedugo zatim, ugledam u lišću dobro poznati crveni šešir borovog vrganja a nedaleko od njega jos jedan. Neko je izgleda vec obišao ovaj teren ali nije zalazio u ovaj kraj terena na vrhu pa su “preživeli” vrganji u tom delu šume. Pregledam pažljivo taj ugao, nađem još nekoliko lepih mladih vrganja i krenem da se vraćam polako preko grebena i približno sredinom brda vodeći računa da održim pravac kretanja uz potok. Ovo što danas radim nije baš pametno, nije dobro da čovek sam, bez društva i pomoći ako mu zatreba zalazi u nepoznate predele gde nema signala za telefoniju jer nevolja za čas dolazi, ali dan je lep, vreme bez vetra i pravo je uživanje polako se probijati kroz guste bukove grane ukrašene bojama jeseni i zašto onda pomišljati na probleme.
Krivudajući između krupnih stabala, stižem do nizbrdice pa zatim nove uzbrdice zbog malog kanjona koji je u brdu urezao bujični potok i nastavljam pod povoljnim uglom da se penjem ka suprotnoj strani. Stižem do dela brda gde se napravio pregib i šuma se proredila a počinju da se pojavljuju i prvi grumenovi mahovine što bi moglo da znači da se otkriva teren. Pođem još malo na više, šuma se sasvim proredi i otkrije se teren u svoj svojoj veličini i lepoti, sa gustim slapovima mahovine i utabanim stazama. Ovo mesto izrazito je skriveno i nedostupno i ako ima staza po terenu to može da bude samo znak da su oni koji su ih napravili imali jak razlog da dolaze ovamo to jest da je mesto posebno plodno za vrganje. Prođem malo po terenu i pojavi se prvi a odmah za njim i drugi i treći vrganj, pravilo je inače da tamo gde nađes jedan vrganj treba jako pažljivo razgledati okolinu jer oni obično rastu u parovima pa i većim grupama. Nastavljam istraživanje terena i nailazim na blago zatalasani predeo sa debelim pokrivačem od popadalog lišća, stalno me prati osećaj kao da me neko iz nekog prikrajka posmatra, osvrnem se oko sebe i na udaljenosti od dva-tri metra primetim zućkasto-belog lovačkog kera. Pokušam da ga dozovem da mi se približi ali on ne haje, drži se svoga rastojanja. Mršav je, rebra mu se poznaju i izgleda da je ptičar, Ujevac je teritorija predviđena za lovce i poznati raj za divlje životinje, mora da se izgubio u lovu pa sad pokušava da pronađe gazdu. Nastavljam pretraživanje terena, ker me u stopu prati ali ne prilazi bliže od zadate razdaljine. Senke u šumi, tišina i predvečerje te prisustvo ovog lovackog kera stvaraju neki poseban mistični ugodjaj kao da u tom času nisu prisutne samo ovozemaljske sile na ovom malom prostoru. Produžim još koji korak preko talasastog predela, osvrnem se ponovo i vidim da je ker nestao kao da ga nikad nije ni bilo, čarolija trenutka se izgubi i sve se vrati u okvir ranojesenjeg predvečerja u šumi. Kad sve ide ovako glatko i bez problema, vreme brzo leti, senke se produžuju a dan se i inače dosta skratio, vreme je da se pomišlja na povratak.
Silazim u korito potočića koji protiče ispod terena i krećem polako u nadi da će me dovesti do puta jer svi ti potoci koji se slivaju sa okolnih brda moraju na kraju da završe u najvećem a to je u ovom slučaju Ujevac. Nakon desetak minuta izlazim na put, čeka me još pešačenje i prelazak preko oborenog stabla, umoran sam ali zadovoljan, povećao sam broj terena za jedan skriveni i nestvarno lepi u samom srcu divljine.
