Godine 1999. bila je dobra gljivarska sezona, bar ovde u Majdanpeku. Tad sam još bio takoreći mlad gljivar, svakako ne po godinama ali po iskustvu u gljivarenju da. Znao sam određeni manji broj terena, uglavnom tu u blizini grada jer za odlazak na dalje terene trebalo je imati benzina, a tada su jos bile krizne godine i benzin se kupovao na flaše.
Nagovorim toga dana svog sina Borisa koji je bio đak sedmog razreda osnovne škole da pođe u šumu samnom, pokušavao sam da ga privolim za gljivarenje, kasnije se pokazalo bezuspešno. Sednemo u Škodilaka i nakon kraće vožnje preko brda i penjanja uz sledeće brdo stižemo do male livadice sa ptt ormarićem i tu parkiramo.
Kasnije sam otkrio dosta lakši i udobniji prolaz do ovih terena ali u to vreme tako smo silazili u Rupu. Sa livadice je kretao prilično širok šumski traktorski put za izvlačenje drva koji je kako smo napredovali kroz šumu bivao sve uži i sve više zarastao u travu i šumske mladice tako da ga je pri izlazu bilo teško razlikovati od obične šumske staze. Kako god bilo, nakon petnaestak minuta pešacenja stižemo do prvog terena u Rupi.
Ovaj teren je istočni što znači da ga sunce obasjava ujutro i zato prvi počne da daje vrganje ali prvi i prestane i većinom na njemu kreću borovi vrganji iako je sama šuma bukova sa nesto grabova i ponekim jasenom. Pređemo dva-tri puta preko terena, nadjemo desetak crvenih vrganja i siđemo u potok da bi se žestokim usponom popeli na zapadni teren u Rupi.
Mada redak, mogao se u to vreme naći u Rupi:
Kraljevski vrganj
Ovaj teren je izuzetno velik, jedan od najvećih koje uopšte znam, a u to vreme bio je i posebno rodan jer nisu bile prisutne u toj meri klimatske promene i ostale nedaće koje su nas kasnije sustigle. Položen je uzdužno uz bezimeni potok koji se nedaleko uliva u Veliku ravnu reku koja je ovde na početku svog toka i jedva nesto veća od pomenutog potoka. Počnemo da obilazimo teren, nađe se poneki lep primerak, ponese me ta pomama za vrganjima i tek nakon nekog vremena primetim da Borisa nigde nema. Pogledam oko sebe malo pažljivije na sve strane ali i dalje ga nema.
Pocnem da galamim na sav glas iz petnih žila: Boriseeeeee…, odjekuje šuma ali ne čujem da se odaziva. Hvata me panika, sunce se nagnulo ka zapadu, mrak brzo pada u šumi, još malo pa je vreme da krenemo kući. Moja galama ne pomaže ali u tom tumaranju stignem do grebena gde se brdo previja i počinje da prati tok Velike ravne reke. Zagalamim i tu dva, tri puta okrenut niz rečni tok i kao da u najvećoj daljini začuh odgovor, sasvim tih: tu sammmm…Poskoči mi srce od radosti, počnem da vičem jos jače i potrčim prema izvoru zvuka, nakon pet-sest minuta ugledam ga kako se spušta niz strmu stranu. Krenemo odmah prema izlazu, čeka nas veliki uspon ali ništa mi sad nije teško, kad se sve sretno završilo. Gljivarski dani i dalje teku, Boris je sad odrastao tridesetogodišnjak kome kad spomenem odlazak u vrganje samo se tajanstveno nasmeši, pošto nijednom više nisam uspeo da ga nagovorim da krenemo u šumu u lov na vrganje.
