Godine 1999. bila je dobra gljivarska sezona, bar ovde u Majdanpeku. Tad sam jos bio takoreci mlad gljivar, svakako ne po godinama ali po iskustvu u gljivarenju da. Znao sam odredjeni manji broj terena, uglavnom tu u blizini grada jer za odlazak na dalje terene trebalo je imati benzina a tada su jos bile krizne godine i benzin se kupovao na flase.
Nagovorim toga dana svog sina Borisa koji je bio djak sedmog razreda osnovne skole da podje u sumu samnom, pokusavao sam da ga privolim za gljivarenje, kasnije se pokazalo bezuspesno. Sednemo u Skodilaka i nakon krace voznje preko brda i penjanja uz sledece brdo stizemo do male livadice sa ptt ormaricem i tu parkiramo.
Kasnije sam otkrio dosta laksi i udobniji prolaz do ovih terena ali u to vreme tako smo silazili u Rupu. Sa livadice je kretao prilicno sirok sumski traktorski put za izvlacenje drva koji je kako smo napredovali kroz sumu bivao sve uzi i sve vise zarastao u travu i sumske mladice tako da ga je pri izlazu bilo tesko razlikovati od obicne sumske staze. Kako god bilo, nakon petnaestak minuta pesacenja stizemo do prvog terena u Rupi.
Ovaj teren je istocni sto znaci da ga sunce obasjava ujutro i zato prvi pocne da daje vrganje ali prvi i prestane i vecinom na njemu krecu borovi vrganji iako je sama suma bukova sa nesto grabova i ponekim jasenom. Predjemo dva-tri puta preko terena, nadjemo desetak crvenih vrganja i sidjemo u potok da bi se zestokim usponom popeli na zapadni teren u Rupi.
Mada redak, mogao se u to vreme naci u Rupi: Kraljevski vrganj
Ovaj teren je izuzetno velik, jedan od najvecih koje uopste znam a u to vreme bio je i posebno rodan jer nisu bile prisutne u toj meri klimatske promene i ostale nedace koje su nas kasnije sustigle. Polozen je uzduzno uz bezimeni potok koji se nedaleko uliva u Veliku ravnu reku koja je ovde na pocetku svog toka i jedva nesto veca od pomenutog potoka. Pocnemo da obilazimo teren, nadje se poneki lep primerak, ponese me ta pomama za vrganjima i tek nakon nekog vremena primetim da Borisa nigde nema. Pogledam oko sebe malo pazljivije na sve strane ali i dalje ga nema.
Pocnem da galamim na sav glas iz petnih zila: Boriseeeeee…, odjekuje suma ali ne cujem da se odaziva. Hvata me panika, sunce se nagnulo ka zapadu, mrak brzo pada u sumi, jos malo pa je vreme da krenemo kuci. Moja galama ne pomaze ali u tom tumaranju stignem do grebena gde se brdo previja i pocinje da prati tok Velike ravne reke. Zagalamim i tu dva tri puta okrenut niz recni tok i kao da u najvecoj daljini zacuh odgovor, sasvim tih: tu sammmm…Poskoci mi srce od radosti, pocnem da vicem jos jace i potrcim prema izvoru zvka, nakon pet-sest minuta ugledam ga kako se spusta niz strmu stranu. Krenemo odmah prema izlazu, ceka nas veliki uspon ali nista mi sad nije tesko kad se sve sretno zavrsilo. Gljivarski dani i dalje teku, Boris je sad odrastao tridesetogodisnjak kome kad spomenem odlazak u vrganje samo se tajanstveno nasmesi, posto nijednom vise nisam uspeo da ga nagovorim da krenemo u sumu u lov.
