Dugo nam je Mala ravna reka odolevala, tek negde 2003 godine počeli smo otkrivati te čarobne terene na koje se dolazi putem prema Rudnoj Glavi. Istina je da se do njih ne stiže jednostavno jer potrebno je krećući iz Majdanpeka proći pored mnogobrojnih lepih terena idući niz Greč i u okolini česme Zlatice pa sve do raskrsnice na kojoj se odvaja makadamski put uz Ravnu reku. Po tom putu treba preći jedan kilometar i stići do jedine kuće u okolini koja je smeštena na mestu gde Mala ravna reka utiče u Veliku ravnu reku. Tu je i drveni mostić preko Male ravne reke ali u letnjem periodu, dok je vodostaj nizak svi prleze putem preko reke zaobilazeći most. Tu je i velika livada, idealno mesto za parkiranje. Mala ravna reka izvire ispod brda Konjska glava i čitavim svojim tokom teče paralelno sa putem izmedju Majdanpeka i Rudne Glave. U nju se ulivaju potocici ali uglavnom sa desne strane kad se ide prema izvoru i oni su kroz dugi niz godina formirali udoline izmedju brda na čijim stranama leže tereni za vrganje.
Po uhodanoj navici Dragan kreće na svoje omiljene terene, a ja na svoje. a kad završimo i izađemo iz šume, naći ćemo se kod auta pola sata pre nego sto sunce potone iza brda. Takav je bio dogovor jer u to doba još nije bilo signala za mobilnu telefoniju na takvim nenaseljenim prostorima. Krenemo svako svojim putem, dan je lep, sunčan, miholjsko leto u punom zamahu. Do velikog peskovitog terena sa puno mahovine ima dvadesetak minuta hodanja, proveravam da li sam poneo nepohodne sitnice, čuje se samo tapkanje čizama po potoku jer u jednom delu Mala ravna reka teče po putu. To je ujedno znak da sam se približio terenu, popnem se na malu zaravan pored puta pa onda jedva vidljivom stazom uzbrdo. Javljaju se prvi znakovi terena, povremeno se zelene grumenovi mahovine izmedju stabala kržljavih brdskih bukava i ponekog hrasta. Nađem uskoro prvi mlad i lepi vrganj, ali dosta je sitan. Malo sam u dilemi da li da ga uberem, među pečurkarima se prepričava poznata priča kako vrganj koga ugledaš više ne raste, mozeš ga ostaviti i doći za nekoliko dana ponovo, nece narasti ni milimetar. Naravno da ta legenda nije istinita, samo se u praksi redovno tako dogadja, zato ipak uberem tog omanjeg vrganjčića i nastavim da kružm po terenu. Kažu da sve što je dobro kratko traje, pronadjem tu još nekoliko lepih mladih crvenih vrganja ali vreme leti, sunce naginje prema zapadu i poprima narandžastu boju, vreme je da se kreće iz šume. Požurim zato nazad, čizme kližu po peskovitom terenu, spustim se na put i krenem, senke su se produžile i tama se spušta iznad krošanja starih bukava po potoku. Izlazim na omanju livadu iz šume, još par stotina metara i tu sam kod auta. Izdaleka vidim da se Dragan još nije vratio, a vec sam pomišljao da će me kritikovati što sam se toliko zadržao u šumi. Razmišljam šta da radim, sunce je vec zašlo iza brda i uveliko je poceo sumrak, pođem nazad putem i počnem da ga dozivam, Draganeeee, odjekuje po dolini i zvuk se odbija od okolnih brda kao eho, ali on se ne javlja. Svakakve misli padaju mi na pamet, možda je negde na stmom delu pao i povredio nogu pa ne može da hoda ili je zašao u neki nepoznati predeo šume pa ne može da nađe izlaz, a mrak je sve gušći. Počinje da me hvata panika, ništa pametno ne mogu da uradim, okrenem se nazad i zagalamim jos jace: Dragane….. Nema odgovora, već je gotovo potpuni mrak, stižem do auta i iz daleka vidim žar od cigarete. Kakvo olakšanje, pa gde si ti čoveče dosad, pitam ga. Našao sam jedan novi terenčić pa sam morao da ga pregledam, zaneo sam se, kaže.
