Godine dvehiljade i neke sedimo u drvenoj kućici u hali FBC, Draganovoj kancelariji i kujemo planove za gljivarski vikend. Tada još nismo znali ovoliko puno terena a i situacija se zadnjih godina dosta promenila: na Omanu i Kapetanskoj gotovo više da i nema gljiva, sezone su i inače loše, kiše je sve manje a visokih temperatura sve više. Uglavnom dogovor je i odluka da krenemo na terene prema Rupi koje smo interno sami tako prozvali, pogađate zbog toga što je spuštanje prema tim terenima vrtoglavo strmo a i povratak sa terena isto tako ako ne i gore. Ti tereni nalaze se ustvari na brdima na početku Velike ravne reke čiji je izvor ispod puta od Majdanpeka prema Milanovcu.
Stiže i t
o nedeljno jutro, vedro i sveže, uskačemo u mog škodilaka i dobro poznatim putem grabimo prema Kapetanskoj navrativši usput na jedan teren na Rajkovu koji nam je bio pokazatelj šta može da nas očekuje toga dana. Nađemo tu nekoliko lepih vrganja i nastavimo još ta dva, tri kilometra putovanja do Rupe. Uzimamo najnužnije stvari, iskačemo iz auta pa blagom uzbrdicom a zatim strmijom nizbrdicom krećemo prema terenima.
U to doba još smo zajedno išli na isti teren, kasnije se to promenilo pa smo zajedno išli samo dokle auto moze doći, a zatim svako ka svome terenu. Spuštamo se niz prvi teren ka potoku, naidjemo na po koji vrganj, ali nije važno da ga uberemo pošto se istim putem vraćamo nazad, sačekaće nas oni dok se vratimo. Silazimo u potok, prohladna voda ugodno hladi kroz čizme, šljapkamo i kližemo se po oblutcima i napredujemo provlačeći se ispod oborenih stabala i stižemo do mesta susreta Ravne reke i bezimenog potočića gde počinje uspon. Uzbrdica je baš strma i brzo nam oduzima snagu, srećom ne i jako dugačka jer vec nakon tridesetak metara počinje se pojavljivati mahovina i prvi znakovi terena. Krećemo polako uz pomenuti potok i obilazimo ovaj legendarni teren sa promenjivim uspehom. Stižemo do kraja te okrećemo nazad, iz daljine se čuje lavež lovačkog kera koji snažno odjekuje u šumskoj tišini. Korak po korak stžemo nadomak grebena gde se brdo savija i prati dalje tok Ravne reke kad snazno lomljenje granja i topot kopita odjeknu u blizini i ispred nas iskoči jelen sa velikim rogovima na krupnoj zapenusanoj glavi. Dragan je bio desetak metara ispred mene, jelen kad ga ugleda ukopa se u mestu i obori glavu i isturi rogove, Dragan se isto ukoči od iznenadjenja, taj skamenjeni prizor potaja sekundu dve koje traju čitavu večnost, Dragan se otkoči i povikne: buuuu…, jelen se trgne i otisnu se niz strminu prema potoku, u daljini ponovo odjeknu lavež lovačkog kera.
Lov na vrganje toga dana nije bio posebno uspešan ali je mogao da se pretvori u lov jelena na pečurkare. Krenusmo nedugo zatim nazad, čeka nas vertikalni uspon iz Rupe, štektat ćemo gore od trideset godina starog traktora dok izađemo iz ponora ali ipak zadovoljni, imamo novih materijala za prepričavanje “lovačkih” priča kad dodje zima i ne budemo išli po šumama.
