U dvorima carice Faljesane

Pre dvadesetak godina počeo sam  bio da obilazim terene pored rečice Falješane. Kad se krene od Majdanpeka i Fabrike bakarnih cevi preko Debelog Luga prema Leskovu stigne se nakon prolaska ispod podvožnjaka preko koga prelazi železnicka pruga, do pilane. Nedaleko ispred pilane odvaja se makadamski put na desnu stranu koji u stvari vodi prema Danilovom vrelu i Gaura ursuli. Tokom pored toga puta probija se rečica Falješana koja tu, kod te raskrsnice puteva utiče u Crnu reku, a obe te reke pripadaju slivu Velikog Peka.

Na početku tog makadamskog puta sa leve i desne strane ima nekoliko lepih terena za vrganje za koje sam tada znao, a kopkala me želja da istražim i neka brda malo dalje od glavnog puta jer mi je ličilo da mora tu  biti još dobrih terena. U vreme kad nije bila sezona za vrganje, sredinom augusta meseca dok još vladaju vrućine, uputim se jedno popodne tamo, parkiram auto na livadicu pored puta, obujem čizme i krenem polako putem uz potok. Odmah sa desne strane odvaja se šumski put uz brdo koji obilazi oko rečice Vrbe i nakon punog kruga preko okolnih brda vraća se na isto mesto odakle je pošao.  Idući tako po ravnom putu stižem do raskrsnice ispred brda Kraku Reu i skrenem na desnu stranu da bih pogledao jedan teren za letnje vrganje tu nedaleko, možda je zadnja kiša od pre desetak dana izmamila poneki vrganj da naraste.

Obiđem taj teren ali ničega još nema, nikakvih gljiva, a ne samo vrganja, vetar i visoke temperature brzo isuše zemlju pa rešim da krenem nazad ali da se ne vraćam putem kojim sam došao nego idući po sredini brda u nadi da ću otkriti još neki dobar teren. Strmo je i čizme kližu po osušenoj zemlji ali napredujem, sunce naginje brzo prema zapadu i u šumi se hvata sumrak, požurim zato da što pre izađem na put. Na jednom grebenu počne se pojavljivati mahovina i bukve počnu da bivaju ređe, liči to na neku vrstu terena ali nikad se to sa sigurnošću ne može znati, dok ne ubereš neki vrganj ništa nije izvesno. Izađem na jednom mestu iz šume, strmo je i grane me udaraju po licu te požurim da stignem do one raskrsnice pa onda do auta. Prodje desetak minuta brzog hodanja, vec davno sam trebao stići  do raskrsnice, pomrčina postaje sve gušća, produžim još više korak, ali ne vidi se da stižem do skretanja.  Dok slušam šum Falješane pada mi na pamet misao da sam možda pored raskrsnice prošao dok sam hodao po brdu kroz šumu i tako je zaobišao, okrenem se i požurim još više.

Uhvatio se pravi mrak, jedva da nazirem put po kome hodam kad stiže spasonosna raskrsnica i pomislim: ne izlazi se tako lako iz dvora carice Falješane.