Dugo sam razmišljao o ovom obilasku terena i da li je možda najbolje da o njemu nikome ništa i ne pričam, da to što se dogodilo prepustim zaboravu. Uglavnom bila je polovina oktobra dvehiljade i neke godine, prohladan turoban dan koji je slutio na skorašnji dolazak zime. Vratio sam se sa posla, pojeo nešto na brzinu i krenuo dobro poznatim putem od Majdanpeka prema Donjem Milanovcu preko brda Oman, sam. Promiču krivine na uskom putu i uskoro se ukaza informativna tabla da sam ušao u Nacionalni park Djerdap, stiže nizbrdica i par kratkih krivina, pa silazim sa puta i parkiram na maloj zaravni u šumi. Obuvam čizme, proveravam da li sam uzeo kese i zaključao auto, nalazim štap koji sam ranije ostavio i krećem putem kroz šumu osećajuci dobro poznato uzbudjenje i nerovozu pred izlazak na gljivarski teren.
Tada ih je još dosta bilo na Kapetanskoj:
Borov (crveni) vrganj.
Bila je sredina oktobra, hladan talas stigao je ranije i usporio gljive, manje su se viđale na terenu, iako moglo je još da ih se nađe. Možda i nisam trebao krenuti ovako kasno jer dani su se skratili a oblačno je vreme sa maglom iz koje kao da rominja sitna kiša i izgleda kao da ce za sat vremena početi da pada mrak. Nerado odlazim sam u lov na vrganje jer u drustvu je uvek prijatnije, a vreme brže prolazi ako se razmene misli da ne spominjem sigurnost jer samog coveka u šumi može uvek iznenaditi po neka neprijatnost. Stigao sam već do livade na kojoj su lovci napravili čeku na debeloj bukvi jer sigurno u predvečerje izlazi ovde jelenska divljač da pase. To je očito napušteno imanje, tragova od kuće nema ali se nalaze poluosušena stabla šljiva i jabuka. Šljapkam po blatu u prevelikim čizmama i grabim prema prvom terenu, ubrzanje mi daje prohladno vreme i sitne kapi koje provejavaju iz magle. Ulazim ponovo u šumu, lokve od blata postaju veće i uskoro stižem do šupljeg jasena pored puta što je znak da treba da skrenem na jedva vidljivu stazu koja po vrhu brda vodi prema terenu. Kad je ovako vlažno u šumi najveću nezgodu predstavlja mogućnost da stanemo na mokru granu, ona je posebno klizava i obicno se to završi sa padom na pozadinu. Silazim po stazi i popadalom požutelom lišću, grančice krckaju na svakom koraku i vec sam nadomak terena, naziru se prva veća ostrva sa mahovinom, a izdaleka se crvene šeširi od muhara koje su ove jeseni brojne a dele iste terene sa vrganjima.
Muhare
Česte na istim terenima kao vrganji:
Muhare
Nakon par koraka ugledam prvi dobro pznati šešir letnjeg vrganja, ovaj put matorog i kad sam mu prišao bliže vidim da je od vlage rastočen i sasvim neupotrebljiv. Nedaleko se ukaza i stari šumski put kojim su nekad izvlačili drva, a sad je polu zarastao u šiblje i travu, a nazirao se malo dalje i šešir od krupne sasvim zrele sunčanice. Put se pružao blago nizbrdo i delio je brdo na dve podjednake polovine . Na samom rubu puta i šume nadjem još jednog lepog letnjeg vrganja, siđem na put i odranije poznatom stazom spustim se na donji deo terena ispod puta. šuma je bila bukova sa ponekim stablom graba i jasena, poluprošarana pozutelim i pocrvenjelim lišćem koje je na svaki dašak vetra lepršalo unaokolo. Napravim jedan krug po terenu, nadjem još nekoliko vrganja i primetim da sam se ustvari spustio takoreći do potoka koji se jasno čuo da šumi, nabujao od prethodnnih kiša. Rešim da se ne vraćam kud sam došao nego da odem do jednog malog terenčića koji je nedaleko tu uz potok da ga obiđem na brzinu i da pođem nazad jer je počela da se spušta magla, a i onako je bilo tmurno. Bućkaju čizme po donekle nabujalom potoku, popnem se na taj greben, nadjem još jedan vrganj i pomislim zašto sad da gubim vreme da se vraćam okolo nazad putem kojim sam stigao kad mogu da se popnem uz ovaj greben do kraja, skrenem onda u levo i izađem negde na glavni put izmedju Majdanpeka i Milanovca. Tako i napravim, požurim uzbrdo, znoj počinje da me obliva iako je napolju prohladno, brzo se spušta tama u šumi, a i magla se navlači sve više. Prošlo je već dobrih dvadeset minuta, nikako da stignem do šumskog puta koji bi trebao da me izvede na glavni put, umor počinje da me sustiže ali ne smem da gubim vreme na odmaranje, uhvatiće me potpuni mrak u šumi i nepoznatom terenu. Dahćem i sopćem uzbrdo, nisam ja više za ovakve treninge, omatorilo se, a i težak sam previše za brzo planinarsko hodanje, pomislim da je vreme za manji odmor pa šta bude, kad ukaza se šumski makadamski put. Zastanem tu malo da razmislim, sad je najgori trenutak, ako donesem pogrešnu odluku i krenem na krivu stranu uhvatiće me totalni mrak u šumi, moraću da prenoćim sa vukovima i divljim svinjama. Dok sam tako razmišljao začujem u daljini brujanje kamiona na putu, krenem veselo na levu stranu i nakon nekoliko minuta izadjem iz šume na glavni put. Od zbunjenosti i radosti pođoh na pogrešnu stranu da tražim auto ali na kraju nadjoh ga, stigoh kući i odmah uskočih u kadu da saperem sav znoj i umor sa sebe. Tek sad me sustiže obamrlost, svaki mišić me boli na telu. Osećam da ne čujem dobro, valjda od one tišine u šumi na koju nisam navikao. Na misao mi pada sedće logično pitanje: da li ćeš sutra opet u šumu da ovako nešto istrpiš i stiže još logičniji odgovor: pa naravno da hoću.
