Dugo sam razmisljao o ovom obilasku terena i da li je mozda najbolje da o njemu nikome nista i ne pricam, da to sto se dogodilo prepustim zaboravu. Uglavnom bila je polovina oktobra dvehiljade i neke godine, prohladan turoban dan koji je slutio na skorasnji dolazak zime. Vratio sam se sa posla, pojeo nesto na brzinu i krenuo dobro poznatim putem od Majdanpeka prema Donjem Milanovcu preko brda Oman, sam. Promicu krivine na uskom putu i uskoro se ukaza informativna tabla da sam usao u Nacionalni park Djerdap, stize nizbrdica i par kratkih krivina, pa silazim sa puta i parkiram na maloj zaravni u sumi. Obuvam cizme, proveravam da li sam uzeo kese i zakljucao auto, nalazim stap koji sam ranije ostavio i krecem putem kroz sumu osecajuci dobro poznato uzbudjenje i nerovozu pred izlazak na gljivarski teren.
Tada ih je jos dosta bilo na Kapetanskoj: Borov (crveni) vranj.
Bila je sredina oktobra, hladan talas stigao je ranije i usporio gljive, manje su se vidjale na terenu iako moglo je jos da ih se nadje. Mozda i nisam trebao krenuti ovako kasno jer dani su se skratili a oblacno je vreme sa maglom iz koje kao da rominja sitna kisa i izgleda kao da ce za sat vremena poceti da pada mrak. Nerado odlazim sam u lov na vrganje jer u drustvu je uvek prijatnije a vreme brze prolazi ako se razmene misli da ne spominjem sigurnost jer samog coveka u sumi moze uvek iznenaditi po neka neprijatnost. Stigao sam vec do livade na kojoj su lovci napravili ceku na debeloj bukvi jer sigurno u predvecerje izlazi ovde jelenska divljac da pase. To je ocito napusteno imanje, tragova od kuce nema ali se nalaze poluosusena stabla sljiva i jabuka. Sljapkam po blatu u prevelikim cizmama i grabim prema prvom terenu, ubrzanje mi daje prohladno vreme i sitne kapi koje provejavaju iz magle. Ulazim ponovo u sumu, lokve od blata postaju vece i uskoro sizem do supljeg jasena pored puta sto je znak da treba da skrenem na jedva vidljivu stazu koja po vrhu brda vodi prema terenu. Kad je ovako vlazno u sumi najvecu nezgodu predstavlja mogucnost da stanemo na mokru granu, ona je posebno klizava i obicno se to zavrsi sa padom na pozadinu. Silazim po stazi i popadalom pozutelom liscu, grancice krckaju na svakom koraku i vec sam nadomak terena, naziru se prva veca ostrva sa mahovinom a izdaleka se crvene sesiri od muhara koje su ove jeseni brojne a dele iste terene sa vrganjima.
Muhare
Česte na istim terenima kao vrganji: Muhare
Nakon par koraka ugledam prvi dobro pznati sesir letnjeg vrganja, ovaj put matorog i kad sam mu prisao blize vidim da je od vlage rastocen i sasvim neupotrebljiv. Nedaleko se ukaza i stari sumski put kojim su nekad izvlacili drva, a sad je polu zarastao u siblje i travu a nazirao se malo dalje i seser od krupne sasvim zrele suncanice. Put se pruzao blago nizbrdo i delio je brdo na dve podjednake polovine . Na samom rubu puta i sume nadjem jos jednog lepog letnjeg vrganja, sidjem na put i odranije poznatom stazom spustim se na donji deo terena ispod puta. Suma je bila bukova sa ponekim stablom graba i jasena, poluprosarana pozutelim i pocrvenjelim liscem koje je na svaki dasak vetra leprsalo unaokolo. Napravim jedan krug po terenu, nadjem jos nekoliko vrganja i primetim da sam se ustvari spustio takoreci do potoka koji se jasno cuo da sumi, nabujao od prethodnnih kisa. Resim da se ne vracam kud sam dosao nego da odem do jednog malog terencica koji je nedaleko tu uz potok da ga obidjem na brzinu i da podjem nazad jer je pocela da se spusta magla, a i onako je bilo tmurno. Buckaju cizme po donekle nabujalom potoku, popnem se na taj greben, nadjem jos jedan vrganj i pomislim zasto sad da gubim vreme da se vracam okolo nazad putem kojim sam stigao kad mogu da se popnem uz ovaj greben do kraja, skrenem onda u levo i izadjem negde na glavni put izmedju Majdanpeka i Milanovca. Tako i napravim, pozurim uzbrdo, znoj pocinje da me obliva iako je napolju prohladno, brzo se spusta tama u sumi, a i magla se navlaci sve vise. Proslo je vec dobrih dvadeset minuta, nikako da stignem do sumskog puta koji bi trebao da me izvede na glavni put, umor pocinje da me sustze ali ne smem da gubim vreme na odmaranje, uhvatice me potpuni mrak u sumi i nepoznatom terenu. Dahcem i sopcem uzbrdo, nisam ja vise za ovakve treninge, omatorilo se a i tezak sam previse za brzo planinarsko hodanje, pomislim da je vreme za manji odmor pa sta bude, kad ukaza se sumski makadamski put. Zastanem tu malo da razmislim, sad je najgori trenutak, ako donesem pogresnu odluku i krenem na krivu stranu uhvatice me totalni mrak u sumi, moracu da prenocim sa vukovima i divljim svinjama. Dok sam tako razmisljao zacujem u daljini brujanje kamiona na putu, krenem veselo na levu stranu i nakon nekoliko minuta izadjem iz sume na glavni put. Od zbunjenosti i radosti podjoh na pogresnu stranu da trazim auto ali na kraju nadjoh ga, stigoh kuci i odmah uskocih u kadu da saperem sav znoj i umor sa sebe. Tek sad me sustize obamrlost, svaki misic me boli na telu. Osecam da ne cujem dobro, valjda od one tisine u sumi na koju nisam navikao. Na misao mi pada sedece logicno pitanje: da li ces sutra opet u sumu da ovako nesto istrpis i stize jos logicniji odgovor: pa naravno da hocu.
